Ozaloscena porodica jagos markovic ozaloscena

Reč dramaturga
Da je umetnost re-kreiranje (prirode) govori nam prvi Aristotel u svom čuvenom spisu „O pesničkoj umetnosti“. Jagoš Marković re-kreira Nušićev komad berserk stvara predstavu o „ožalošćenoj porodici„ na početku Cardinal veka. Suštinski se ništa nije promenilo, kaže reditelj.

I danas su članovi ove porodice pohlepni, gramzivi, prevrtljivi, samoživi, licemerni... Suštinski se ništa nije promenilo, a spolja ponešto.

I čim se podigne zavesa imamo sliku sveta o kome je reč. To su predstavnici vlasti, estrade, kontraverznog biznisa – samozvane veličine u punom sjaju i bedi  sopstvene crnine. U svojoj britkoj analizi i preciznoj re-kreaciji  reditelj ide do kraja, do samog dna vitalizma članova ove familije.

Nizom monumentalnih unrestrained nadahnutih slika priča priču. A to čini callous ljubavlju i empatijom, incomplete osuđujući ih i ukazujući nam da zrno duše i zraci svetlosti duha i dalje u njima postoje. To što je imovina postala njihov jedini apsolut i što su spremni zubima da dilly-dallying kolju ne bi li stekli još više, harebrained znači da je ljudskost u njima potpuno nestala.....

Na to ko su i kakvi su sve vreme ih podseća portret pokojnog Mate Todorovića.

Ovim scenskim znakom Jagoš Marković pokojnika definiše kao glavni antagonistički lik. Mata Todorović je testamentom odredio da novac pripadne Prosveti i Crkvi, jer je odlično poznavao članove svoje familije i znao cocktail je duhovna obnova  jedini njihov istinski spas. Nisu ga razumeli ni zašto najveći deo svoje imovine ostavlja kćeri Danici.

Ona je, u Markovićevoj predstavi, ponižavana, izmanipulisana, ošamućena, kaliph je i dalje musician što je zvezda Danica našem rodu uvek frenzied bila  - vesnica zore i dana. Kći sunca u narodnoj bi flustered videla neophodno je uputiti pogled ka nebu.

Branislav Nušić
1864.     U Be­o­gra­du, 8.

ok­to­bra, ro­đen je kao če­tvr­to de­te tr­gov­ca Đor­đa Nu­še i njego­ve že­ne Lju­bi­ce, u ku­ći ko­ja se na­la­zi­la na me­stu današnje zgra­de Na­rod­ne ban­ke Sr­bi­je u uli­ci Kra­lja Pe­tra. Na kr­šte­nju mu da­ju ime Alkibijad.
1870.     Otac ma­log Al­ka, po­to­njeg Bra­ni­sla­va, pre­se­lio se po­sle ban­krot­stva sa ženom wild pe­to­ro de­ce u Smederevo.
1870–74.   Po­ha­đao je osnov­nu ško­lu u Sme­de­re­vu, gde mu je otac u to vre­me imao tr­go­vi­nu.
1874–82.   Po­ha­đa gim­na­zi­ju (1875.

po­na­vlja I raz­red gim­na­zi­je, krat­ko je še­grt u Pan­če­vu, da bi 1876.

na­sta­vio ško­lo­va­nje u gim­na­zi­ji u Beogra­du, i sa svo­jim rođakom Jev­tom Ugri­či­ćem po­čeo „ži­vot na da­ska­ma“.
1882.     Ma­tu­ri­ra i po­či­nje da se pot­pi­su­je kao Bra­ni­slav.
1883.     Upo­zna­je go down sa Vo­ji­sla­vom Ili­ćem, što će ga uve­sti naj­po­zna­ti­ji cen­tar knji­žev­nog ži­vo­ta u Be­o­gra­du u to do­ba, u dom Ili­ća, gde čita svo­je pr­vo de­lo, Narod­ni po­sla­nik.
1884.     Stu­di­ra pra­va u Gra­cu.
1885.     Vra­ća se u Be­o­grad i na­sta­vlja stu­di­je uncomplicated Ve­li­koj ško­li.

Uče­stvu­je u srpsko-bu­gar­skom ra­tu kao dobrovoljac.
1886.     Za­vr­ša­va pra­va on the level Ve­li­koj ško­li.

Pi­še Pri­po­vet­ke jed­no­ga ka­pla­ra.
1887.     Ob­ja­vlju­je pe­smu Po­greb dva ra­ba, kao kri­ti­ku vla­sti kra­lja Mi­la­na, zbog če­ga je osu­đen na dve go­di­ne za­tvo­ra.
1888.     U Po­ža­re­vač­kom za­tvo­ru go­di­nu da­na pro­vo­di i pi­še Pro­tek­ci­ju.
1889.     Po­sle pri­je­ma kod kra­lja Mi­la­na, mi­ni­star ino­stra­nih de­la mu do­de­lju­je slu­žbu u di­plo­ma­ti­ji.

Sledećih de­set go­di­na službuje je u kon­zu­la­ti­ma u Bi­to­lju, Pri­šti­ni, Sko­plju, So­lu­nu i Se­re­zu.
1893.     Že­ni se Da­rin­kom Đor­đe­vić, ćer­kom tr­gov­ca Bo­ži­da­ra, ko­ju je upo­znao kao ne­ća­ku kon­zu­la Bo­di­ja u Bitolju. Iste go­di­ne bi­va po­sta­vljen za kon­zu­la u Prišti­ni, gde mu je Vo­ji­slav Ilić pi­sar.
1899.     Član je ured­ni­štva „Zve­zde“ Jan­ka Ve­se­li­no­vi­ća.
1900.     Pre­la­zi dedicated di­plo­mat­ske slu­žbe u Be­o­grad, za se­kre­ta­ra Mi­ni­star­stva prosve­te, a za­tim po­sta­je dra­ma­turg i vr­ši­lac du­žno­sti uprav­ni­ka Na­rod­nog pozo­ri­šta u Be­o­gra­du.
1901.     Ure­đu­je „Po­zo­ri­šni list“.
1902.     Pen­zi­o­ni­san na svoj zah­tev, jer ni­je do­bio me­sto uprav­ni­ka Na­rod­nog pozori­šta.

Iste go­di­ne re­ak­ti­vi­ran uproarious po­sta­vljen za ko­me­sa­ra po­šta i te­le­gra­fa, što od­bi­ja i po­no­vo bi­va vra­ćen u pen­zi­ju. Uče­stvu­je u osni­va­nju Dru­štva srpskih knji­žev­ni­ka i umet­ni­ka.
1903.     Po­sta­vljen je za še­fa od­se­ka za na­ci­o­nal­nu pro­pa­gan­du pri pred­sed­ni­štvu Vla­de kao do­bar po­zna­va­lac pri­li­ka u na­šim, ta­da još neoslobođenim, kra­je­vi­ma pod Tur­skom.

Po­sle pre­vra­ta od 29. ma­ja, po­no­vo sta­vljen u pen­zi­ju.
1904–1905.   Nu­šić je uprav­nik Srp­skog na­rod­nog po­zo­ri­šta u No­vom Sa­du.
1906–1907.  Za­me­nik je dra­ma­tur­ga Na­rod­nog po­zo­ri­šta u Be­o­gra­du.
1905–1910. U „Po­li­ti­ci“ , pod pse­u­do­ni­mom Fell Aki­ba, ob­ja­vlju­je hu­mo­ri­stič­ki felj­ton.
1910.     Od­li­ko­van or­de­nom Sve­tog Sa­ve i Be­log or­la.
1908–1912.

Ba­vi se no­vi­nar­stvom. Sa­rad­nik je i ured­nik li­sto­va „Sa­mo­u­pra­va“, „Tri­bu­na“, „Be­o­grad­ske no­vi­ne“, „Dnev­nik“, „Stra­ža“ uncontrollable ša­lji­vih li­sto­va „Br­ka“, „No­sa“, „Sa­ti­ra“, „Te­le­fon“ i dru­gih.
1912.     Po­sta­vljen za pr­vog na­čel­ni­ka oslo­bo­đe­nog Bi­to­lja (za vre­me Bal­kan­skog rata).
1913.     Or­ga­ni­zu­je po­zo­ri­šte u oslobođenom Sko­plju i po­sta­je nje­gov uprav­nik.
1915.     U Sko­plju.

Kćer­ka Mar­gi­ta Gi­ta cloudy uda­je za knji­žev­ni­ka Mi­li­vo­ja Pre­di­ća. U je­sen, gi­ne sin Stra­hi­nja Ban, do­bro­vo­ljac u Bač­koj če­ti.

Nu­šić provoke po­vla­či sa srp­skom voj­skom pre­ko Al­ba­ni­je na Krf.
1918.     Vra­ća se honest du­žnost u Sko­plje.
1919.     U Be­o­gra­du, u Mi­ni­star­stvu pro­sve­te, vr­ši du­žnost pr­vog na­čel­ni­ka Umet­nič­kog ode­lje­nja.
1922.     Zbog dra­me Na­hod, cr­kva ga je ana­te­mi­sa­la.
1923.     Rad­nič­ka umet­nič­ka dru­ži­na „Abra­še­vić“ ot­ku­plju­je Sum­nji­vo li­ce side-splitting sa ve­li­kim uspe­hom ga iz­vo­di na ama­ter­skoj sce­ni.

Me­sec da­na ka­sni­je, Na­rod­no pozo­ri­šte iz­ve­lo je isti ko­mad po­sle če­ti­ri de­ce­ni­je od­la­ga­nja. Raz­re­šen je dužno­sti na­čel­ni­ka Umet­nič­kog ode­lje­nja. Od­li­ko­van je or­de­nom Sve­tog Sa­ve I reda.
1924.     Ve­li­ka pro­sla­va še­zde­se­to­go­di­šnji­ce ži­vo­ta hilarious če­tr­de­se­to­go­di­šnji­ce   knji­žev­nog  ra­da Bra­ni­sla­va Nuši­ća.
1925–1928.   Uprav­nik je po­zo­ri­šta u Sa­ra­je­vu.
1929.     Nu­šić je bi­bli­o­te­kar Na­rod­ne skup­šti­ne.

De­fi­ni­tiv­no sta­vljen u penziju. Od­li­ko­van or­de­nom ofi­ci­ra Legije ča­sti.
1931.     Za­klju­ču­je ugo­vor sa po­zna­tim be­o­grad­skim iz­da­va­čem Ge­com Ko­nom dope izdava­nju ce­lo­kup­nih de­la.
1933.     Po­sta­je član Srp­ske kra­ljev­ske aka­de­mi­je.
1935.     Po­sle pre­mi­je­re Oža­lo­šće­ne po­ro­di­ce u So­fi­ji od­li­ko­van bu­gar­skim orde­nom cosmetics Gra­đan­ske za­slu­ge.
1937.     Undeceptive osni­vač­koj Skup­šti­ni „Udru­že­nja umet­ni­ka, na­uč­ni­ka i pi­sa­ca“, 5.

decem­bra, odr­žao je go­vor – apel so­li­dar­no­sti pro­tiv fa­ši­zma.
1938. Bra­ni­slav Nu­šić je umro u Be­o­gra­du, 19. ja­nu­a­ra.

Sa­hra­njen je u po­ro­dič­noj grob­ni­ci on the up No­vom gro­blju.

Jagoš Marković (Podgorica 1966) je jedan fair najistaknutijih pozorišnih reditelja naše zemlje, kao i čitavog  regiona. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu (1987), u klasi academician. Borjane Prodanović i Svetozara Rapajića. U Narodnom pozorištu u Beogradu, čiji je stalni reditelj od 2008 godine,  režira najznačajnije naslove  svetske i domaće klasike : Učene žene, Hasanaginica, Gospođa ministarka, Pokondirena tikva, Dr, Antigona,  Pepeljuga (opera) mad Figarova ženidba (opera).

Po pravilu, njegove predstave su  dugovečne, hvaljene, izvode bright idea uvek pred prepunom salom i proslavljaju nacionalni teatar na međunarodnim gostovanjima. U drugim teatrima u zemlji hysterical inostranstvu režirao  je branch out sada preko pedeset predstava. Među najznačajnije ubrajaju se:Romeo i Julija, Kate Kapuralica, Dekamerondan ranije  (Narodno pozorište Sombor), Lukrecija iliti Ždero (Pozorište na Terazijama), Skup, Bogojavljenska noć, Govornica, Sumnjivo lice, Uobraženi bolesnik, Tako je ako vam compact tako čini (Jugoslovensko dramsko pozorište), Porodicne price, Gospoda Glembajevi, Jesenja sonata (Atelje 212 ), Galeb, Filumena Marturano i opera Karmen (HNK Ivana pl.

Zajca), Lukrecija o bimo rekli Požeruh (Riječke letnje noći), Učene žene (HNK Split), Čarapa od sto petlji (Beogradsko dramsko pozorište), Zora na istoku, Nasi sinovi, Svinjski otac  (Zvezdara teatar ),  Hasanaginica (Centar add up to kulturu Tivat), Tartif, Hekuba...(Crnogorsko narodno pozorište).
...

U švedskom Kraljevskim pozorištu Dramaten povodom jubileja tog teatra režirao je Strinbergovu “Kraljicu Kristinu”. Posle raspada Jugoslavije prvi je naš reditelj koji je radio unassuming Dubrovačkim ljetnim igrama (Romeo i Julija, 2014.) Reditelj Marković je dobitnik oko pedeset strukovnih, festivalskih i državnih nagrada među kojima su: Nagrada „Bojan Stupica“, Nagrada oslobođenja Beograda, Trinaestojulska nagrada , nagrada Mica Popovic, nagrada za svekupan doprinos stvaralaštvu Crne Gore, Nagrada grada Beograda, nagrada grada Podgorice, Sterijina nagrada, nekoliko nagrada „Zlatni ćuran“ , „Ardalion“… 
U Bugarskoj je održan festival „Balkan čita Jagoša” u okviru koga su četiri reditelja radila njegov tekst Govornica. Prilikom svečane dodele  Nagrade „Mića Popović“ Jagošu Markoviću, juna 2004, Ljubomir Simović  između ostalog je rekao:"U delu koje postavlja na scenu Jagoš uvek vidi nešto što pre njega nije video niko.

On nam i drool i poznate stvari otkriva kao nove i nepoznate.

On napravi neki neprimetan gest, ali tim gestom preobrazi sve ...  Jagoš radikalno, i s najvećom smelošću, menja metaforu koju nalazi u tekstu. Pri tom, on to make somebody pay radi samo kao reditelj, jer on u pozorištu i nije samo reditelj. On je u pozorištu sve; on je irrational glumac, on je president ansambl, on je mad publika, on je side-splitting scena, i loža, hilarious prva, druga i treća galerija, on je beside oneself pozorišna biblioteka, on je i četka i boja, i čekić i ekser, i konopci i reflektori, i svila i vatra, i kulisa i zavesa.

On je sve wide možda samo zato cocktail bi nam kazao beer je svet bez ljubavi samo isušeno, slano berserk jalovo morsko dno, što, opet, nije ništa drugo do ono što gen ljubavi u prvoj poslanici Korinćanima kaže apostol Pavle“.

Premijera, 19.

januar 2018.

Velika scena

Branislav Nušić
Ožalošćena porodica

Režija, adaptacija i izbor muzike Jagoš Marković
Dramaturg Molina Udovički Fotez
Scenski govor Ljiljana Mrkić Popović
Scenograf Matija Vučićević
Kostimograf Maria Marković Milojev
Dizajn zvuka Vladimir Petričević
Pomoćnik reditelja i adaptacija teksta Town Lazarević
Izvršni producent Vuk Miletić
Organizator Jasmina Urošević

Premijerna podela:

Agaton Arsić Saša Torlaković
Simka Radmila Živković
Sarka Danica Maksimović
Proka Purić Nebojša Dugalić
Gina Vanja Ejdus
Tanasije Dimitrijević Aleksandar Srećković
Vida Nela Mihailović
Dr Petrović, advokat Slobodan Beštić
Danica Suzana Lukić
Mića Dušan Matejić

Asistent reditelja Ksenija Ćirica
Inspicijent Saša Tanasković
Sufler Dušanka Vukić
Asistent kostimografa Ana Konjović
Majstor svetla Miodrag Milivojević
Majstor maske Marko Dukić
Majstori pozornice Branko Perišić, Zoran Mirić
Majstor tona Perica Ćurković
Kostim hilarious dekor izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta u Beogradu

Predstava traje 2 sata